За све су потребни људи!

Ако и постоји простор за полемику ко је најбољи играч у фудбалској историји Врбаса, Киме Виславски, Баћо Кртолица, Микан Секуловић или неко из низа других врхунских фудбалера, статистика је неумољива и нема дилеме да је Светозар Бајо Шапурић најтрофејнији и најуспешнији играч који је прве фудбалске кораке учинио на стадиону крај Шлајза. Шампионске титуле Социјалистичке Федетаривне Републике Југославије са Војводином 1989. године, и Кипра са Апоелом 1990, 1992. и 1996. године, и Анортозисом 1995. године, као и више победничких пехара кипарског купа и суперкупа, осамили су Шапурића на првом месту најтрофејнијих фудбалера у историји Врбаса. А ако су титуле и резултати мерило квалитета, онда Шапурић истиче своју кандидатуру и у трци за најбољг фудбалера у историји Врбаса. Истини за вољу, шампионским титулама китили су се и други познати играчи из нашег града. Шапурић је након играчке каријере отворио и успешну тренерску каријеру и после вођења кипарских Апоела и Етникоса, са којима је освајао Суперкуп и пролазио кроз Интер Тото куп до Купа УЕФА, тренутно води кинеског прволигаша Чангчуна.

Део паузе између два првенства у Кини Шапурић је провео у родном крају и радо је прихватио да се за vrbas.net: подсети како је некад било тренирати и играти фудбал у Врбасу.

vrbas.net: Када сте Ви почели да тренирате у Фудбалском клубу Врбас и какве су Вам успомене на те прве дане?

Шапурић: То је било много, много давно, 1972. године, али се тих дана и почетака и даље радо сећам. Моји први тренери били су Кале Говедарица и Рако Перишић. Они су основали пионире ФК Врбас и ми смо им били прва генерација, тако да сам ја сам кренуо из тог погона у свој фудбалски живот. Фудбал се играо свуда, на сваком углу улице и било је супер даровитих дечака. Сећам се својих саиграча и један део нас прошао је све селекције и прикуључио се првом тиму. Многи од оних који су почели да тренирају са нама одустали су у неком тренутку, а били су веома талентовани и верујем да су могли пуно тога да пруже. Добро се сећам да је било даровитих дечака који нису били упорни до краја, али тако је то у спорту. Када смо постали првотимци бригу о нама су преузимали и неки други тренери - Киме Виславски, Раде Огњановић, Илија Тојагић, Вујо Драшковић, Кум Вучковић, Баћо Зечевић, који је одиграо значајну улогу у мојој каријери. Било је ту и многих других значајних играчких и тренерских имена и извињавам се свима које сам прескочио.

vrbas.net: Како је тада изгледао и функционисао ФК Врбас?

Шапурић: Врбас је тада играо у II савезној лиги Запад и био је стабилан и јак лигаш. Не могу сада да упоредим, јер не гледам утакмице наше супер лиге, али је тада у овом рангу било веома тешко и захтевно играти. Клуб је био изузетно организован и иза нас је стајао цео град. А шта је град него људи; иза нас су стајали људи! Они су били прави Врбашани, волели су фудбал и клуб, волели су спорт. Пре свега, волели су град и ми смо без и једне бриге о било чему другом осим о бриге о игри, могли да се такмичимо и бележимо успехе. Имали смо идеалне услове, два стадиона, изграђени су помоћни терени. Ентузијазма је било на све стране, Душан Буличић је, чини ми се, спавао на стадиону, а председници и функционери клуба, попут Драгутина Делибашића, Бранка Обрадовића и других, чинили су све за ФК Врбас.

vrbas.net: Зашто сте се одлучили да напустите Врбас?

Шапурић: Ми играчи смо имали одличан статус и није било велике потребе да мењамо средину. Отишао сам јер сам желео да и даље напредујем, да се доказујем, да направим још већи спортски успех. Волео сам изазове, волео сам да на испит стављам своје играчке могућности и желео сам да играм против најбољих играча и тимова у првој југословенској лиги. Зато сам отишао из Врбаса и нисам се покајао. Највећи успеси су дошли са Војводином и касније са кипарским екипама. Уз Врбас, мој клуб је и Војводина, у којој сам и играо и касније радио као спортски радник. И ту смо имали успеха, играли смо финале Интер Тото купа, играли Куп УЕФА, обарали смо разне рекорде и бележили одличне резултате.

vrbas.net: Шта је потребно садашњем фудбалском клубу из Врбаса да се врати на старе стазе?

Шапурић: За све су потребни људи. Они који воле, који хоће и који знају да раде и желе да се посвете том послу. То је лако рећи, али није лако пронаћи такве. Једнако је важно и време и ништа се не може преко ноћи. Не слажем се ако чујем да у Врбасу и околини нема талената и то не могу да прихватим. Овде су некада могле да се саставе по две прволигашке екипе од играча из овог дела Војводине који су играли у разним тимовима највишег ранга, па је поново потребно окупити децу. Радујем се да постоје школе фудбала и да ентузијасти раде са њима. Поштујем и напоре људи који сада воде клуб, посебно у овим тешким условима јер сам чуо да су кренули од нуле и боре се да би опстали. То треба подржати јер се име града, пуно пута, најбоље препознаје преко спорта. Сваки успех и добар резултат било ког клуба промовише и град. С друге стране, брине ме када на питање како је у клубу, многи људи одмахну руком. Чини ми се да на многе ствари почињемо да одмахујемо и то није добро. Не можемо дозволити да нам године прођу у махању, мора да се ради. Не волим кад су људи незаинтересовани, кад се лако предају и уверен сам да људи све могу да промене и унапреде. За успех су потребна одрицања, али то је цена успеха и задовољства које успех носи. Нисам гледао утакмице Врбаса већ више од десет година, али и даље верујем да имамо талентоване играче. Кроз своју игру у Врбасу и Војводини уверио сам се да смо увек имали одличне фудбалере. Играли смо за исте клубове по шест или седам година, добро смо се познавали и били уиграни до крајњих граница. Не желим да прескочим неког од многих добрих играча, али радо их се сећам. Касније, где год сам био тренер или фудбалски радник, покушавао сам да са собом поведем и неког доброг играча из нашег града, попут Павића, Ђедовића, Саџакова.

vrbas.net: Шта Вам данас значи Врбас?

Шапурић: Иако сам отишао одавде пре 30 година, Врбас ми и даље значи веома много и ја ћу заувек бити Врбашанин, где год и колико год живео. Овде су сви моји који ми највише значе у животу, они моји искрени. Има носталгије и према клубу, ипак сам у њему почео и да није било њега и људи у њему, мојих тренера, саиграча, па и противника, ко зна шта би било. Тачно је и да је мени град остао у некој мало другачијој слици у односу на оно што је данас, али ја нећу да је мењам. Дођем понекад, обиђем фамилију и пријатеље, сазнам неке новости и увек ми је веома лепо и пријатно. 

vrbas.net: Које су данас Ваше професионалне обавезе, после успешне играчке и тренерске каријере у Југославији и на Кипру?

Шапурић: Тренутно водим Чангчун, клуб који можда није међу четири или пет најбољих кинеских прволигаша, али је веома добро организован и задовољство је радити у њему. Кинези израстају у све боље фудбалере, у мом клубу играју и два репрезентативца, и задовољство је видети њихову спремност да раде и напредују. Много улажу у фудбал и све више захтевају од играча и тренера, тако да није више лако доћи у Кину, а селекција је веома строга и тражи се квалитет. Ми смо једини прволигашки клуб у нашем граду, који има чак осам милиона становника, али није у групи највећих милионских градова. Имам уговор на још годину дана, али само резултати одређују тренерску будућност. Ускоро нам почињу припреме, кинеско првенство почиње у марту и очекује ме још једна година потпуно посвећена фудбалу.

vrbas.net: Пратите ли фудбал у Србији?

Шапурић: Упућен сам у основна дешавања, резултате и кретања у српском фудбалу, али са велике раздаљине није лако имати праву слику о свему што се догађа. У Кини има наших доста тренера и често се чујемо и размењујемо информације па и тако склапамо слику о стању у нашем фудбалу. Сигурно је да људима који раде у домаћем фудбалу није лако, криза у држави се прелива на све и у ситуацији када су клубови приморани да живе од продаје играча, тешко је остварити успех. За то је потребно да сви продају добро играче, што је немогуће, а, с друге стране, одлива нам се квалитет и не можемо дуго рачунати на исте добре играче. Талената сигурно има, али је потребно да клубови стану на своје ноге, направе континуитет у раду и резултат неће изостати. Са искуством из иностранства, верујем да је приватизација клубова решење за део проблема. Она доноси јасна правила, то се види и у приватизованим фирмама, а прави пословни људи желе да направе резултат. Зашто то не би било тако и у фудбалским клубовима? Таквих добрих примера је пуна Европа.