Седамнаести пут фабрика Витал из Врбаса, чији је већински власник компанија Инвеј из Београда, у ресторану Касина, у Београду, доделила је књижевну награду "Златни сунцокрет" Драги Кекановићу за роман Вепрово срце у издању Српске књижевене задуге. Награда је посвећена најбољој књизи на српском језику, у жанровима романа, приповетке, поезије, књижевне критике, есеја и књижевне публицистике, објављене у току претходне године. Добитнику награде припада новчани износ, као и штампање награђене књиге, а диплому му је уручила Данијела Илић, директор у Инвеју.
Први пут награда је додељена 1996. године песничкој збирци Ивана В. Лалића. Добитници Вилталове награде су истакнути српски писци Јован Радуловић, Радослав Петковић, Милован Данојлић, Горан Петровић; Рајко Петров Ного, Војислав Карановић, Владимир Тасић, Драган Јовановић Данилов, Јовице Аћин, Марко Видојковић, Милета Продановић, Слободан Владушић, Драгослав Михаиловић и Угљеша Шајтинац.
Драго Кекановић, романсијер, приповедач, драмски писац, песник и сценариста, рођен је 1947. у Братуљевцима код Славонске Пожеге у Хрватској. Дипломирао је у Загребу Југословенске језике и књижевност. Био је уредник у Студентском листу, у Полету, часопису Пролог и у Српском културном друштву „Просвјета“. Радио је као уредник и драматург у Драмском програму Телевизије Загреб. У књижевност је ушао 1965. године са књигом песама, а потом је највише објављивао прозу. Писао је драме, сценарије и драматизације које су извођене на позоришним сценама Хрватске и приказиване на телевизији или адаптиране за играни филм. Приче су му превођене на пољски, енглески, немачки, руски, шпански и др. Награђиван за књижевно стваралаштво у Хрватској и Србији. Живи у Загребу.
У образложењу одлуке, између осталог, се каже да је роман Кекановића "повест о догађајима распада бивше државе у Хрватској деведесетих". "Прича се приповеда у изгнанству, у Бечу, где се четворица пријатеља (инжењер, анестетичар, адвокат и грађевински предузимач) налазе поводом свадбе коју организује, такође, изгнаник, где нас један од приповедача, инжењер бродоградње, уводи у след догађаја евоцирајући меланхоличну слику избрисаног завичаја, детињства и суочења са распадом илузија и тврдокорном настојању да се тај свет сачува и одбрани од заборава. У нити приче се поново смештају напуштени свет и разбијени животи суочени са политичким и егзистенцијалним насиљем сепарације, тврдокорним језиком идеологије чије се прокламације претварају у морфологију зла које својом тврдоћом прогони људе уништавајући их или приморавајући их да неповратно напусте своје светове, да прихвате принуде и екстремни језик искључивости идентитета", истиче се у образложењу жирија.
Извор: Бета
