САОПШТЕЊЕ
СЕТ НОВИХ ЕКОЛОШКИХ ЗАКОНА
СУШТИНСКА ПРОМЕНА ИЛИ „ШМИНКА ЗА ЕВРОПСКУ МЛАДУ“
СЕТ НОВИХ ЕКОЛОШКИХ ЗАКОНА
СУШТИНСКА ПРОМЕНА ИЛИ „ШМИНКА ЗА ЕВРОПСКУ МЛАДУ“
На седници Савета Еколошког покрета Врбаса, одржаног 04.04.2009. године изнесено је следеће Мишљење о сету нових еколошких закона и амбијенту у којем се доносе.
М И Ш Љ Е Њ Е
Екологија и сиромаштво
Овај сет закона доноси се у околностима и амбијенту који у значајној мери мож е штетно утицати на њихово спровођење.
Економска криза која нашу земљу потреса већ готово две деценије и која ће уз најновију светску кризу још више ескалирати, може да девалвира ефекте спровођења еколошких закона који су у скупштинској процедури.
Крајње запуштена животна средина и просечно сиромашна свест грађана о потреби личног ангажовања на њеном очувању , неће се променити на „празан стомак“.
Сматрамо да н ајвиши државни врх још није схватио нераскидиву спону између екологије и економије, тј. суштину принципа одрживог развоја.
Судска пракса, корупција
Готово непостојећа судска пракса у процесуирању еколошких пријава, те огромна присутност корупције у јавном сектору, на дужи рок - истинске су претње позитивним ефектима ових закона.
Децентрализација
Недостатак децентрализације тј. преноса државне имовине те надлежности у надзору и извршној власти на локал, утицаће да се, као и до сада, не уважавају и недовољно разумеју специфичности локала, те да се не искоришћавају сви потенцијали које овај нуди. Ово би практично могло да значи да нова законска регулатива неће бити блиска грађанима.
И из новог сета еколошких закона не види се јасно коме се грађанин треба обратити за проблем који га тишти. Не постоји прецизно и свима разумљиво разграничење надлежности у „светом тројству“ извршне власти: општина - покрајина - република.
Доступности информација од јавног интереса
И поред постојања Закона о доступности информација од јавног интереса, квалитетне и праве информације о стању животне средине, последицама по здравље људи, те, трошење наменских средстава у јавном сектору, готово да нису доступне (умногоме зависи и од тога ко их тражи).
НВО
Цивилни сектор, није покривен квалитетном законском регулативом, која би између осталог прецизно одредила финасирање удружења грађана а тиме и заштитила праг њихове егзистенције, тако да удружења углавном вегетирају и ту је огроман неискоришћени потенцијал.
Цивилни сектор је, између осталог, генератор волонтеризма, који у развијеним земљама уздигнут на пијадестал престижа и посебне привредне гране која друштву доноси огромне користи.
За невладине организације код нас се још увек нема разумевања. Посматрају се као јавна или страначка испостава или чак - „страни плаћеници“. „Послушни опстају а они, тврдоглави са својим идејама ћушкају се на маргину“.
Међутим, наш цивилни сектор има стручне и искуствене капацитете, који значајно могу допринети изради квалитетних, одрживих пројеката и тиме значајно допринети захватању драгоцених средстава међународне заједнице. Удружења су , такође, природна и директна спона државе до сваког појединца, која се, нажалост, већином злоупотребљава у политичке сврхе .
Приватни сектор
Приватни сектор је углавном извршио реструктуирање бивших друштвених фирми . К адровски и организационо је најјачи, али је по нама , превише заузет финансијском гимнастиком у дестимулативној пореској политици која је, пре свега, устројена да сервисира огром а н баласт нерада и неефикасности јавног сектора и/или крупни капитал. У тој гимнастици за заштиту животне средине има таман онолико простора колико их неко јачи „притисне уза зид“. Свест о природној потреби улагања у „екологију“ готово да не постоји. Они извозно оријентисани нерадо и споро уводе европске еколошке стандарде . Но и таквих је премало. У Европи удео трошкова на заштит и животне средине достиже и до 40% укупних, али држава је присутна са низом стимулативних мера за оне који поштују прописе – нарочито оне који су спремни да уложе у друштвену заједницу. У Србији и упола мањи проценат учешћа, позатварао би све фирме. Сарадња између приватног и цивилног сектора још увек није законом стимулисана кроз конкретне пореске олакшице.
Тајкуни
Велики проблем представљају поједини власници фирми загађивача који су дефинитивно изнад државног система надзора. Стари им закони нису ништа значили – неће ни нови! Управо свест о не постојању последице за загађивање, генерише опуштеност и бахатост код ових загађивача. Очигледно нам је постојање споне између власника ових фирми и високе политичке елите. Стога на примарно место „еколошких промена“ постављамо надзор , који код нас умногоме зависи од политичке воље а не од законске регулативе.
Стога уочавамо круцијалну потребу позитивних промена у јавном и недвосмисленом опредељењу п олитичког врха ове земље да допусти инспекцији да ради свој посао - „ни по бабу ни по стричевима“ !
Без претходног, з аконом се сто пута могу повећати казне, али се ништа неће променити, осим што ће корупција још више да цвета.
Мало доброг више неизвесног
Наравно да ће нови закони донети предпоставке за бољи амбијент, али оне нису довољне да до позитивних промена и дође . Уз претходне, ево и додатних разлога.
Нови сет еколошких закона по прилично је идеализован и у великој мери преписан из законске регулативе знатно богатијих европских земаља. Успешно спровођење нових закона захтеваће знатно више материјално-техничких и кадровских претпоставки него што Србија располаже. Ово би могло да значи да ће нови сет еколошких закона бити више „шминка за европску младу“ него инструмент суштинске промене на боље.
Утисак је да се ови закони доносе искључиво под притиском међународне заједнице а у великој глади за „витаминском инекцијом“ из европских финансијских фондова.
Уколико се паралелно не буде вршила рационализација јавног сектора, пре свега с врха на доле, ако се не буде водила стимулативна пореска политика, децентрализација, извршиле кадровске промене – пре свега у инспекцији и судству..., ако мере Владе РС за сузбијање сиромаштва и негативних ефеката Светске кризе не буду давале квалитетне ефекте, ови закони постаће само још једна „гњила Зелена јабука“ или „пожутели Зелени план“!
Економска криза која нашу земљу потреса већ готово две деценије и која ће уз најновију светску кризу још више ескалирати, може да девалвира ефекте спровођења еколошких закона који су у скупштинској процедури.
Крајње запуштена животна средина и просечно сиромашна свест грађана о потреби личног ангажовања на њеном очувању , неће се променити на „празан стомак“.
Сматрамо да н ајвиши државни врх још није схватио нераскидиву спону између екологије и економије, тј. суштину принципа одрживог развоја.
Судска пракса, корупција
Готово непостојећа судска пракса у процесуирању еколошких пријава, те огромна присутност корупције у јавном сектору, на дужи рок - истинске су претње позитивним ефектима ових закона.
Децентрализација
Недостатак децентрализације тј. преноса државне имовине те надлежности у надзору и извршној власти на локал, утицаће да се, као и до сада, не уважавају и недовољно разумеју специфичности локала, те да се не искоришћавају сви потенцијали које овај нуди. Ово би практично могло да значи да нова законска регулатива неће бити блиска грађанима.
И из новог сета еколошких закона не види се јасно коме се грађанин треба обратити за проблем који га тишти. Не постоји прецизно и свима разумљиво разграничење надлежности у „светом тројству“ извршне власти: општина - покрајина - република.
Доступности информација од јавног интереса
И поред постојања Закона о доступности информација од јавног интереса, квалитетне и праве информације о стању животне средине, последицама по здравље људи, те, трошење наменских средстава у јавном сектору, готово да нису доступне (умногоме зависи и од тога ко их тражи).
НВО
Цивилни сектор, није покривен квалитетном законском регулативом, која би између осталог прецизно одредила финасирање удружења грађана а тиме и заштитила праг њихове егзистенције, тако да удружења углавном вегетирају и ту је огроман неискоришћени потенцијал.
Цивилни сектор је, између осталог, генератор волонтеризма, који у развијеним земљама уздигнут на пијадестал престижа и посебне привредне гране која друштву доноси огромне користи.
За невладине организације код нас се још увек нема разумевања. Посматрају се као јавна или страначка испостава или чак - „страни плаћеници“. „Послушни опстају а они, тврдоглави са својим идејама ћушкају се на маргину“.
Међутим, наш цивилни сектор има стручне и искуствене капацитете, који значајно могу допринети изради квалитетних, одрживих пројеката и тиме значајно допринети захватању драгоцених средстава међународне заједнице. Удружења су , такође, природна и директна спона државе до сваког појединца, која се, нажалост, већином злоупотребљава у политичке сврхе .
Приватни сектор
Приватни сектор је углавном извршио реструктуирање бивших друштвених фирми . К адровски и организационо је најјачи, али је по нама , превише заузет финансијском гимнастиком у дестимулативној пореској политици која је, пре свега, устројена да сервисира огром а н баласт нерада и неефикасности јавног сектора и/или крупни капитал. У тој гимнастици за заштиту животне средине има таман онолико простора колико их неко јачи „притисне уза зид“. Свест о природној потреби улагања у „екологију“ готово да не постоји. Они извозно оријентисани нерадо и споро уводе европске еколошке стандарде . Но и таквих је премало. У Европи удео трошкова на заштит и животне средине достиже и до 40% укупних, али држава је присутна са низом стимулативних мера за оне који поштују прописе – нарочито оне који су спремни да уложе у друштвену заједницу. У Србији и упола мањи проценат учешћа, позатварао би све фирме. Сарадња између приватног и цивилног сектора још увек није законом стимулисана кроз конкретне пореске олакшице.
Тајкуни
Велики проблем представљају поједини власници фирми загађивача који су дефинитивно изнад државног система надзора. Стари им закони нису ништа значили – неће ни нови! Управо свест о не постојању последице за загађивање, генерише опуштеност и бахатост код ових загађивача. Очигледно нам је постојање споне између власника ових фирми и високе политичке елите. Стога на примарно место „еколошких промена“ постављамо надзор , који код нас умногоме зависи од политичке воље а не од законске регулативе.
Стога уочавамо круцијалну потребу позитивних промена у јавном и недвосмисленом опредељењу п олитичког врха ове земље да допусти инспекцији да ради свој посао - „ни по бабу ни по стричевима“ !
Без претходног, з аконом се сто пута могу повећати казне, али се ништа неће променити, осим што ће корупција још више да цвета.
Мало доброг више неизвесног
Наравно да ће нови закони донети предпоставке за бољи амбијент, али оне нису довољне да до позитивних промена и дође . Уз претходне, ево и додатних разлога.
Нови сет еколошких закона по прилично је идеализован и у великој мери преписан из законске регулативе знатно богатијих европских земаља. Успешно спровођење нових закона захтеваће знатно више материјално-техничких и кадровских претпоставки него што Србија располаже. Ово би могло да значи да ће нови сет еколошких закона бити више „шминка за европску младу“ него инструмент суштинске промене на боље.
Утисак је да се ови закони доносе искључиво под притиском међународне заједнице а у великој глади за „витаминском инекцијом“ из европских финансијских фондова.
Уколико се паралелно не буде вршила рационализација јавног сектора, пре свега с врха на доле, ако се не буде водила стимулативна пореска политика, децентрализација, извршиле кадровске промене – пре свега у инспекцији и судству..., ако мере Владе РС за сузбијање сиромаштва и негативних ефеката Светске кризе не буду давале квалитетне ефекте, ови закони постаће само још једна „гњила Зелена јабука“ или „пожутели Зелени план“!
