Ветерани Рукометног клуба Врбас обележили су недавно 30 година од историјског успеха клуба - уласка у Прву савезну лигу. Тренутак који је обележио спортске каријере свих чланова клуба, од играча и стручног штаба до руководства, десио се у Приједору, 06. маја 1989. године, након победе над Боснамонтажом у последњем колу Друге савезне лиге, група север, у којој су се надметале екипе из Словеније, Хрватске, Босне и Херцеговине и Војводине.
"Сећам се скоро сваког тренутка са те утакмице. Атмосфера је била фантастична, хала је била пуна гледалаца а нас је пратило више стотина Врбашана. Играчки смо били много бољи од Приједорчана, али у већем делу утакмице нисмо одиграли како треба, вероватно у грчу од њене важности. Била нам је потребна било која победа и са та два бода имали смо исти број бодова као и Партизан из Бјеловара, наш главни ривал за улазак у Прву лигу, али смо били бољи од њих у међусобним сусретима и то нам је доносило пласман у елиту. Победили смо кад је било најважније и остварили највећи успех врбаског рукомета до тада", присетио се златних тренутака Рукометног клуба голман Славко Вујачић.
До историјског успеха тренер Бранислав Кустудић довео је следећи тим: Владимир Војводић, Живко Драшковић, Мирослав Булајић, Небојша Баровић, Драго Јововић, Милан Бјелица, Миливоје Лаушевића, Бранислав Филиповић, Борис Ераковић, Драган Момић, Дамир Кустудић, Веселин Килибарда, Јован Мјеримачка и Славко Вујачић. Ова екипа изнела је целу сезону, била боља од свих ривала и заслужено увела четврти клуб из Војводине међу најбоље клубове Југославије - Металопластику, Медвешчак, Загреб, Црвену звезду, бањалучки Борац и друге.
"Подједнако велики удео у успеху, поред играча и тренера, имало је руководство клуба, које је реализовало визију довођења Врбаса до највишег ранга такмичења. Тај пројекат је трајао можда и десетак година, јер није било лако развијати снажан рукометни центар на само двадесетак километара од већ постојећег, врхунског центра - Црвенке, која је била шампион државе и дала безброј репрезентативаца. Међутим, Вељо Видовић, у првом реду, који је те године био и званично председник, а уствари увек био уз клуб и помогао му, затим Боро Васиљевић, секретар, и тренер Бранислав Кустудић, учинили су право ремек дело. Старији људи који су увек пратили рукомет, говоре да је наш тренер Кустудић, кога се и ја сећам из времена заласка његове каријере, један од најбољих играча у историји рукомета у Врбасу. Када је дошао из Бечеја у Врбас више никада није хтео да оде из клуба, и само такви, потпуно посвећени људи и истински заљубљеници у рукомет могли су да у дело спроведу идеју да Врбас има прволигаша. Сматрам да је кључни тренутак у том пројекту било онда када су Милан Бјелица и Драган Момић стасали у изванредне играче, из генерације рођене 1963. године, која је у кратком периоду масовно прешла у први тим. Тај омладински пројекат дуго година је водио Лимун Копривица и ту је постављен део темеља будућих успеха. Бјелица и Момић су одскакали од других играча, за њима је била јагма и тражили су их други клубови и да су тада отишли, не знам да ли би нам се брзо указала нова шанса за велики успех. Око њих се градио тим, а појачања која су стигла дала су овом тиму додатну снагу; стигао је велики голман Мјеримачка, иначе омладински првак света, па Филиповић и Драшковић, док је Драго Јововић, тада на заласку каријере, доносио неопходно искуство и мир младом тиму. Уз све, надолазиле су млађе снаге, Војводић, Баровић, Килибарда, Кустудић, Булајић, и та симбиоза донела је 1989. године један од највећих успеха рукомета у Врбасу", каже Вујачић.
Тридесет година је, према речима Вујачића, добра дистанца да се објективно оцени неки догађај или процес. "Нама појединачно, овај успех донео је пуно, и на људском и на играчком плану. Бенефит је имао и клуб који је наредних седам, осам година био у највишем рангу такмичења, изнедрио је велики број одличних играча који су направили изузетне каријере, попут Ковачевића, Докнића, Елезовића, Вујадиновића, Гаговића, Милића, Мирицког, Марчете, Ћурковића и других. Кулминација је стигла у финалним борбама за шампионску титулу са београдским Партизаном, у којем су тада била четири човека из Врбаса, што је опет доказ успеха нашег клуба. Промоцију је доживео и град Врбас који је тада трајно постављен на мапу рукометних центара. Та прича траје до дан данас, то је био наш дуг према нашем граду, и важно је да наставимо и даље са радом. Резултати ће поново стићи", поручио је Вујачић.
