Врбас спада у ред веома старих војвођанских насеља. Први писани документ у коме се помиње датира из 1387. године. Од тада он постоји у континуитету до данашњих дана. Насеље је почело интезивније да се развија почетком XVIII века када се у њега досељавају колонисти у више наврата: Русини, Срби, Мађари и Немци. Масовније насељавање Немаца обављено је у периоду од 1784-1786. године што је било пресудно за даљи развој Врбаса. Наиме, по доласку Немаца, будући да су од укупног броја досељених 45% биле занатлије, поред пољопривреде почиње бржи развој занатства. То је убрзо подстакло развој робно-новчане привреде. Трговина се такође брзо развијала. Захваљујући овим околностима Врбас већ 1821. године добија дозволу да организује цеховско удружење. Ово удружење регулисало је права мајстора, калфи и ученика и на неки начин фаворизовало је исте у односу на пољопривреднике.
Укидањем цехова 1888. године формира се удружење занатлија тзв. Корпорација која је имала учлањених 110 мајстора. У међувремену догађају се велике промене на простору Аустријске и Угарске царевине: мађарска буржоаска револуција (1848), Аустро-угарска нагодба (1867), немачке основне школе (1798), мађарске (1800-1830), српске и русинске (1810- 1840), средња латинска школа (1801), гимназија (1871) и др. Истовремено долази до прокопавања Великог бачког канала (Франц Јозефа) у периоду 1785-1801. године, изградња железничке пруге Пешта-Суботица-Нови Сад у периоду 1881-1883. године, потом изградња железничке пруге Сомбор-Бечеј (1900-1905). Ово је било од изузетно велике важности за даљи економски развој читавог региона, а посебно за Врбас. Он постаје саобраћајна раскрсница, што убрзава развој занатства, трговине и омогућава настанак и развој индустрије. За кратко време скоро сва места која данас припадају општини Врбас граде фабрике.
Почетак развоја индустрије везује се за 1865. годину када је у Врбасу изграђена прва кудељара. У регистрационом листу остало је записано да је њен први власник, а самим тим и први фабрикант био господин Сајди Липота. Пет година касније отвара се прва пилана са стругаром. Ова фабрика запослила је чак 130 радника. Године 1872. господин Јакоб Лењи, по националности Јеврејин, по занимању трговац, откупљује неколико мањих мануфактурних радионица за производњу уља и гради фабрику у непосредној близини данашње индустријске зоне. Крајем XIX века у Врбасу и околним местима развија се грађевинска индустрија на бази производње цигле и црепа. У то време постојале су три циглане власника Јаков Милера (прва је изграђена 1882. године, друга 1890. и трећа 1891. године). Крајем XIX века развија се и прва млинска индустрија. Она се заснивала на раду парних млинова. Почетком XX века у Врбасу је постојало 5 оваквих млинова чији је капацитет износио 5-20 тона за 24 часа. Почетак XX века обележен је отварањем нових индустријских капацитета. Године 1902. гради се нова кудељара 'Хунгарија" која запошљава преко 260 радника. Подижу се фабрике за прераду дрвета, производњу шибица, свиле и др. Изузетно велики значај за индустрију Врбаса има 1913. година када је помоћу капитала (пет милиона тадашњих круна) једног броја чешких и аустријских банака изграђена фабрика шећера.
Распадом Аустроугарске, Војводина улази у састав Србије и са њоме у нову државу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. У новој држави долази до потпуно нових економских и политичких прилика. Међутим, војвођанска привреда се брзо прилагодила новим околностима и постала носилац пољопривреде, прехрамбене индустрије, трговине и занатства. Врбас је у томе имао истакнуто место. Он постаје аграрно-индустријски центар, јак занатски и трговачки центар. У периду 1918-1941. године у Врбасу је било 523 занатске радње. Иако са нешто мање инвестиција, настављена је изградња индустрије. У овом периоду гради се још једна уљара браће Лењи "Војводина", фабрика свилених тканина "Bachman", платнара "Тузлић", трикотажа "Anbring", столарска радионица "Гајер и синови" и "Клеп и син" и др.
Распадом Аустроугарске, Војводина улази у састав Србије и са њоме у нову државу Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. У новој држави долази до потпуно нових економских и политичких прилика. Међутим, војвођанска привреда се брзо прилагодила новим околностима и постала носилац пољопривреде, прехрамбене индустрије, трговине и занатства. Врбас је у томе имао истакнуто место. Он постаје аграрно-индустријски центар, јак занатски и трговачки центар. У периду 1918-1941. године у Врбасу је било 523 занатске радње. Иако са нешто мање инвестиција, настављена је изградња индустрије. У овом периоду гради се још једна уљара браће Лењи "Војводина", фабрика свилених тканина "Bachman", платнара "Тузлић", трикотажа "Anbring", столарска радионица "Гајер и синови" и "Клеп и син" и др.
После Другог светског рата наступиле су нове прилике у економском и политичком животу читавог југословенског простора. После читавог низа административних мера у првим послератним годинама дошло је до трансформације привреде, укидања приватног власништва у свим сферама привреде изузев пољопривреде , где је он био ограничен на одређене максимуме власништва над земљом. Постојеће фабрике постале су друштвена својина и регистроване су под новим именима: уљара браће Лењи прво добија назив "Домаћа", а касније "Витал", фабрика свилених тканина "Bachman" добија име "Сава Ковачевић", трикотажа "Anbring" добија име "Напредак", столарске радионице "Гајер и син" и "Клеп и син" назване су "Дрина", итд.
У петој деценији гради се неколико нових објеката: кланична индустрија "Carnex" (1958), метална индустрија "Металоградња" (1958), индустрија грађевинског материјала "Напредак" (1995), хемијска индустрија "Мепол" (1957) и др. Снажан корак напред учињен је 1959. године када је дошло до формирања Индустријско-прехрамбеног комбината "Врбас" у чији су састав ушли фабрика шећера "Бачка", Фабрика уља "Домаћа", данас "Витал", индустрија меса "Carnex". У моменту формирања овог комбината укупно је било упослено 1.761 радник, а те године произведено 35.133 тоне шећера, 8.110 тона уља, 5.436 тона кланичних производа и 3.713 тона разних масноћа. Ова производња је учествовала у тадашњој југословенској производњи код шећера са 14,2 %, јестивог уља 17,8%, маргарина и биљних масти са 41,2%, месних конзерви 4,1% и кобасичарских производа 3,5%. Половином седамдесетих година производња је повећана у свим секторима . Тако је 1975. године произведено: 43.350 тона шећера, 29.154 тоне јестивог уља, 15.470 тона масноће, 36.312 тона кланичних производа.
Током 1969. године Комбинат се реорганизује и шири своју делатност. У том тренутку њега су чинили: фабрика шећера "Бачка", фабрика уља и биљних масти "Витал", индустријска хладњача са кланицом "Carnex", организација за производњу живине и јаја "Авис", транспортно- шпедитерска организација "Бачка-транс", фабрика за производњу лепенке и амбалаже и пољопривредна организација "Свињогојство".
Године 1980. ИПК "Врбас" су сачињавали: фабрика шећера "Бачка" Врбас, фабрика уља и биљних масти "Витал" Врбас, фабрика сточне хране и прерада пшенице "Витамиx" Врбас, индустрија меса "Carnex" Врбас, "Свињогојство" Врбас, теретни и путнички саобраћај "Бачкатранс" Врбас, "Задругар" Врбас, ПД"Његош" Ловћенац, ПД"Фекетић" Фекетић, ПД"Мали Иђош" Мали Иђош, ПД "Милан Куч" Савино Село, "Мепол" Врбас, "Врбас-комерц" Врбас, "Змајево" Змајево, ПП "Клас" Врбас и ПЗ "Куцура" Куцура. Производни резултати у истој години у поређењу са 1975. годином изгледали су овако: остварена су повећања код укупног прихода за 81%, доходка за 86%, личних доходака за 95 % и остатка доходака за 103 %.
1989. године долази до расформирања ПИК "Врбас" и стварања самосталних предузећа, најпре претежно у друштвеној својини, а касније, трансформацијом настају и други облици својине.
Реализација ових промена била је затечена распадом Југославије, ратним приликама, економском блокадом земље и осталим негативним факторима који су проистекли из датих околности. Као резултат тога настали су значајни поремећаји у индустрији општине-смањено је снадбевање сировинама и полуфабрикатима, снижене су могућности инвестирања у опрему, смањен је ниво кооперације са ранијим партнерима који су били лоцирани у републикама које су постале самосталне државне целине, драстично је сужено тржиште итд. У таквим околностима, иако уздрмана, највећи степен виталности показала је прехрамбена индустрија, због специфичних, најстабилнијих локационих фактора. Пошто она обухвата највећи део индустрије општине , то се може констатовати да ће се са побољшањем услова пословања, индустрија општине Врбас релативно брзо ревитализовати.
Године 1990. индустрија је учествовала са 61,1 % у народном дохотку општине (пољопривреда 17,4 %, трговина 10,4 %, итд), а 1995. године учешће је повећано на 70,8 % (пољопривреда 17,4 %, трговина 5,5 %, итд).
