"За Врбас ме везује много тога. Ви ћете одмах рећи Фестивал поезије младих, али више ме везује моја тетка Софија која је била у Бачком Добром Пољу, а сви су они ишли у ову Гимназију. За њих је Врбас био неки велики, далеки град, где су одлазили у велики свет. Тако се то пренело и на мене. А онда се овде, заиста, почела славити поезија и тако већ скоро 50 година, и то је за нас једна важна традиција. Кроз сва искушења се она одржала, неко је одредио да поезија буде важнија од толиких фабрика и институција које су окупљале по хиљаде радника, а ипак је, изглада, од тих хиљада било важније неколико песника. И то неких песника који су живели скоро на маргини живота. Али, од поезије нема ништа важније, то је оно што је сама суштина језика, а од језика, опет, немамо неке важније, сачуваније институције. Јер оно што имамо у језику немамо ни у једном библиотеци, ни у једној архиви, свака реч је нека врста културнога споменика. Са свих екрана нас убеђују да је време поезије прошло, да песници нису шта су били, да је све преузео неки други медиј, неки други уметници, и тако одговарају и песници, али ниједан који то говори у то не верује, него само зна да је то тачан одговор. У суштини, када би веровали, не би више ни писали", рекао је пред почетак дружења са окупљеним љубитељима поезије академик Бећковић.
У програму су, уз песника, учествовале и Александра Караџић, клавир, и Сенка Недељковић, сопран.
