Добитник прве награде на IV конкурсу Песма о Чачку и плакете ''Александар Ристовић'' је песник из Врбаса Горан Лабудовић Шарло, одлучио је жири у саставу: академик Матија Бећковић, новинар РТС-а Бранко Станковић, песник Перо Зубац, проф. Слободан Николић, Драга Гавриловић и Дарко Млађеновић, испред организатора. Лабудовић је награду добио за циклус песама, од којих је једна о граду домаћину Чачку, престоници културе Србије, под називом ''Градац са осам кила среће''.
"У години када је Чачак престоница културе Србије, изузетно сам обрадован значајним признањем. У песми о овом граду поменуо сам Пуришу Ђорђевића и Мргуда Радовановића, које сам у своје време упознао у Београду, и друге тачке ослонца овог краја, и веома сам поносан на ову и остале песме које је жири похвалио и наградио Плакетом са именом великог Александра Ристовића", рекао је Лабудовић.
Жири је одлуку донео једногласно, а од ове године организатори, Алтернативна радионица ''Реч'', Културни центар Чачак и компанија P.S. Fashion, додељују плакету у спомен на свог суграђанина Александра Ристовића, песника, есејисту и уредника у београдским издавачким кућама "Младо поколење" и "Нолит". Ристовић је остао упамћен и као преводилац са француског језика, иза кога су остале књиге Шарла Бодлера, Клода Кампања, Алена Роб-Гријеа. Осим тога, био је и уредник и писац бројних уџбеника за основне и средње школе.
"Овом наградом Лабудовић је само потврдио високи реноме који у српским поетско-романескним круговима ужива скоро па тридесет година (почев од 1996).
Његова песма Градац са осам кила среће која већ у самом називу предочава неприкривену алузију на филм Чачанина Младомира Ђорђевића из 1980, а у којем глуми још један западноморавски кинематографски (Милутин Јевђенијевић), кроз асоцијативни, слободни стих, захвата одређену, новију историјску меру града о којем пева – његове житеље који се ретко, скоро никако, премда и те како заслужују, појављују као протагонисти урбаног пејзажа (бард локалне "револуције" Ратко Митровић, глумац Миодраг Мргуд Радовановић, потом Бранко В. Радичевић, „крајпуташ“ и мачиста у исто време, Радомир Михајловић који је добио мат у игри са њом, као и часопис Градац који одавно траје, али који тек са својим уредником Бранком Кукићем Чачку даје посебну културолошку димензију не само у Србији), али и неизоставне насеобинске топониме (Овчар и Каблар, Јелица и Морава) и плодове земље по којима се, хтели-не хтели, препознајемо (бестрна купина, чачанска родна и чачанска рана), иако, како пева Лабудовић, општа места, ако су гладна, поједу све пред собом...
Али, реч која излази из Чачка на све четири стране, преко четири планине, и која је одиста срж свега смисаоног, јесте онај неугасиви дух који господин Лабудовић као песник претпоставља свему временско-историјском и уздиже у чисту наду, у пробрани метафизички небески сплав (још једном Смак!) како би Градац са осам кила среће поново био оно што му се и у самом имену 'крије' – истински град. Искрене похвале песничким редовима Горана Лабудовића који нас је подсетио да Остају нам снови које дуго / нисмо сањали, и људи које дуго нисмо срели", наводи се, између осталог, у образложењу жирија.
Прилог: ТВ Лав плус
