„Реч је о песнику који је доживео и домаћу и међународну афирмацију на књижевном плану, добитник је неколико награда у Русији за своје песничке књиге, као и готово свих значајнијих песничких награда код нас. Баковиће је песник традиционалније оријентације, поетички веома близак ономе по чему је ова награда спрецифичне, песништву Лазе Костића и трагању за необичним смисловима, игром речи, римама, а истовремено му је поезија посвећена и љубавној тематици, што је и био основни разлог да се ова песма уврсти у најужи избор и на крају награди овом изузетно значајном наградом, наградом за најбољу љубавну песму“, рекао је Зоран Ђерић. Саопштавајући одлуку, он је оценио да је ове године било одличних љубавних песама и жири није имао лак задатак да издвоји најбоље. „Јако добре песме су ове године објавили Радмила Лазић – 'Како је тамо?', Драган Јовановић Данилов – 'Пливам кад ме гледаш', и Јелена Ленголд – 'У свакој другој ситуацији'. Имали смо четири различита примера како се љубавна тематика и данас може писати а да не буде патетична и банална. Љубавна тема још увек није исцрпљена и даје и савременим песницима велике могућности за изражавање“, рекао је Ђерић.
Додела књижевне награде „Ленскин прстен“ заказана је за 14. новембар, у Малом позоришту.
"Благоје Баковић (рођен 1957) је до сада објавио преко 40 књига. Добитник је бројних књижевних награда и признања, међу којима су „Кочићево перо“, „Ристо Ратковић“, „Искра културе“, „Златна струна“, „Печат вароши сремскокарловачке“, „Милица Стојадиновић Српкиња“, као и награда Савеза писаца Русије – „Константин Симонов“ и „Антон Павлович Чехов“. За књигу Чеховљев кофер добио је награде „Владимир Мајаковски“ и „Златни витез“. За изузетан допринос развоју културе додељена му Вукова награда 2010. године. Министарство за културу града Москве доделило му је „Златно перо“, 2011. године, а Влада Републике Србије доделила му је признање за врхунски допринос националној култури, 2013. године. Песме су му превођене на 28 језика. Заступљен је у 50 антологија српске поезије. Живи у Врбасу. Награђена песма „Пуна је тишина“ написана је у форми сонета, у којој су, вековима, од Петрарке до наших времена, испеване најлепше љубавне песме. Наш песник се прихватио великог изазова да овај традиционалан облик испуни новим, неочекиваним садржајем: проналази трагове љубави још у пренаталном стадијуму, како би показао да је љубав не само вечна, него и предодређена, судбоносна. Тако се приближио оном што је Лаза Костић уписао у споменицу госпођици Ленки Дунђерској: да није била само рођена, него и предодређена за дивоту. Баковић поентира везаним терцетима:
А да сам знала да ћу те срести
И да ћеш у мене гледати дуго
Од пре рођења, кад бих друго,
Радовала бих се таквој вести
Тражећи још из плодове воде
Какву и када да ме роде.
И тако се уписао у ред најлепших љубавних песама на српском језику", наведено је у обраложењу одлуке жирија.
