Наш Врбашанин Ненад Њаради, један од најпознатијих стручњака у области кондиционих припрема, стигао је у својој професионалној каријери до шпанске Примера лиге. Њаради је кондициони тренер фудбалског клуба Депортиво Алавес, а до сада се опробао у више спортова и радио у више земаља - Египту, Бахреину, Босни и Херцеговини, Македонији, Ирану...
О својим утисцима и фудбалском професионализму у једној од најјачих европских лига, условима рада и науци којом се бави, Њаради је говорио у опширном интервјуу за портал sportsport.ba. Vrbas.net за своје читаоце преноси овај интервју.
"Меси најмање трчи, Демировић је за пожељети, а Каписода и Доборац су посебна прича"
Ненад Њаради, кондициони тренер Алавеса за СпортСпорт.ба
Само име и презиме многима неће ништа значити, али оно шта овај човјек има у својој глави, његова стручност, наобразба, па и људски квалитети дословно остављају без текста. Слушати Ненанда Њарадија док је био помоћник Ирфану Смајлагићу у РК Босна било је право задовољство, непроцјењиво богатство. Данас је Њаради кондициони тренер фудбалског клуба Алавес, озбиљног спортског колектива из шпанске Примере.
Након што је радио са разним спортистима и екипама, Њаради је на врхунцу своје каријере и буквално живи свој сан. У разговору за СпортСпорт.ба дотакао се многих занимљивих тема, а они који се баве спортом, па и рекреативно, из разговора би могли много научити.
Господине Њаради какви су услови у Алавесу и је ли ово први пут да радите са фудбалерима? Како је уопће дошло до ангажмана?
"Алавес је један озбиљан пројекат и за наше крајеве помало чудан, јер власници клуба имају план од десет година. Прва фаза од четири године је иницијална фаза постављања система, а прави резултати се очекују тек за десет година! И зато смо на самом почетку, у сваком погледу.
Када сам долазио у шпанску ЛаЛигу очекивао сам много, ипак је ово једна од најјачих лига на свијету. Са ове временске дистанце, послије упознавања и гостовања код многих клубова, могу рећи да су у клубу услови за рад скромни, али сваког дана понешто направимо и уградимо у систем. Међутим, направљен је пројекат тренажног центра, у чијој изради сам и сам учествовао. Када буде остварен биће то један од најбољих центара у Европи. Радио сам и раније са фудбалерима, али ни близу овом нивоу. Ангажман је дошао преко компаније БИОТРЕНИНГ из Хрватске, која у Алавесу има посебну улогу. Реч је о БАЛ перформанце систему. Б - Баскониа, АЛ - Алавес. Власници клуба су уједно власници и кошаркашког клуба Саски Баскониа.
Ја сам у фудбалу и имамо човјека у кошарци. Систем је постављен тако да без обзира на долазак и одлазак главног тренера и његовог стручног штаба клуб има свој систем, праћење оптерећења на тренингу, медицинску службу, нутриционисте, психологе и кондиционе тренере. И на тај начин се осигурава континуитет у раду, како у првој екипи тако и у млађим категоријама којима се овђе поклања велика пажња."
Ви сте кондициони тренер. Постоје ли неки кључни периоди за физичку припрему. Шта је најбитније, конкретно, у раду с фудбалерима?
"Овдје је то тешко одредити јер практично постоји само једна дуга сезона, нема паузе зими. Проблем је што нема зимских припрема. И оно што сте успјели урадити на љетњим припремама требало би трајати десет мјесеци. Зато се у сезони врло пажљиво манипулише оптерећењем и посвећује се много пажње сваком понаособ. Најважније је бити на располагању тренеру. Прихватио сам једну фразу: The best ability is abailability! (Најважнија способност је бити на располагању!) И то је сурова истина. Стога се много пажње поклања превенцијском тренингу, јер само здрав играч је користан за екипу.
А у врхунском фудбалу је дефинитивно је најбитнија брзина, односно способност понављања високо-интензивних радњи. Много пута екипа која укупно претрчи више метара по правилу губи од екипе која има више претрчаних метара у спринту. Подаци са задње утакмице коју смо играли против Реал Мадрида, кажу да су четири њихова играча имала максималну брзину преко 34км/х, а код нас само један. Лионел Меси рецимо просјечно на утакмици претрчи 7,5 км што је за 2 км мање од осталих, а опет је најбољи на терену. Укупни метри нису пресудни."
У ФК Жељезничар на почетку сезоне је био случај да су играчи дјеловали неспремно. Доласком новог кондиционог тренера установљено је да су играчи били спремни, али рецимо за триатлон, а не за фудбал. Колико се разликује припрема фудбалера од припреме осталих спортиста?
"И много и мало… Све зависи од играча. Није свеједно радите ли са играчима од 18-20 година или са онима преко 25 година. Ако су то почетници онда је једна ситуација, а ако су већ професионалци са озбиљним стажом онда је то друга прича. Конкретно, код нас у клубу има доста младих играча и они су у једном режиму рада, а искусни играчи у другом. Млади играчи тренирају два пута дневно, једном са екипом, а други пут на основу програма који је направљен за сваког играча индивидуално. Програми су састављени на основу недостатака који могу бити физички или технички. У овом дијелу, када је у питању развој физичких способности, ради се доста “сухих тренинга”, али врло често се дешава да и старији играчи сами траже додатне тренинге и ја им увијек стојим на располагању.
Наш систем је нека врста мјешовитог система између класичне периодизације и тактичке периодизације. Класична периодизација је врло слична у свим спортовима, има аналитички приступ и садржи доста “сухих тренинга”, док тактичка периодизација постоји само у фудбалу и тренинг се заснива само на тренингу са лоптом. И ту је највећа разлика у односу на друге спортове. Манипулисањем бројем играча и величином терена, манипулише се и оптерећењем на тренингу. Све се ради са лоптом. Занемарен је и класичан тренинг снаге и акценат је на фудбалској вјештини.
Овдашњи тренери ме покушавају убиједити да се све може радити са лоптом, и снага и брзина и издржљивост, а ја њих убјеђујем да се ипак мора радити мало “сухог” тренинга и тако балансирамо и имамо неку своју методологију."
Постоје ли неки технолошки инструменти који вам олакшавају рад?
"Користимо микро технологију која биљежи апсолутно све ште се дешава на тренингу или на утакмици. Неђељно оптерећење се програмира у односу на захтјеве фудбалске утакмице. Открит ћу један детаљ. Ако се рецимо на утакмици претрчи укупно десет километара, онда у једној недјељи требамо укупно претрчати 2,2 до 2,3 пута више, односно 22 до 23 километра. И тако за све параметре једне утакмице, спринтеве дуге или кратке, промјене праваца, акцелерације и децелерације… И то све у другачијим процентима.
Мој главни задатак у клубу је да развијам појединце у оквиру тима, а у исто вријеме да бринем о екипи. То је доста комплексан задатак. Тешко је тренирати по индивидуалним захтјевима у оквиру екипе која има своје циљеве. Или обрнуто, тренирати екипу, а обраћати пажњу на индивидуалне потребе играча! Играчи имају индивидуалне потребе, а уз то имају и потребе по позицији у тиму, тако да је све то један комплексан процес. Однос индивидуалног и групног рада је скоро исти, колико играчи тренирају као екипа, толико имају и индивидуалног рада за своје потребе."
Постоје ли физички захтјевнији спортови, или је све до начина припреме? Рукомет и ватерполо рецимо не могу се поредити с фудбалом или одбојком...
"Сваки спорт је тежак на свој начин. Радио сам са различитим спортистима и искрено не могу их поредити на тај начин. Рецимо у рукомету и кошарци можете мијењати играче кад год хоћете и колико год хоћете. У фудбалу треба добро процијенити са стартном поставом јер имаш право на само три измјене, а нема ни тиме оута. Играч мора бити спреман за својих 90 минута без права на одмор! У рукомету можеш играти само напад или одбрану и одмарати послије сваких 30 секунди…
Величина терена је други проблем. У фудбалу је сваки играч одговоран за 660м2, у рукомету 90м2, а у кошарци за 75м2. У фудбалу покриваш 7-10 пута већу површину. О ватерполу не могу причати јер је за мене непознаница. Играо сам са друштвом и толико ми је било тешко да не желим то поновити.
Треће, фудбал и кошарка су много мање контактни од рукомета. Што значи да у рукомету мораш бити способан давати и примати ударце. Имаш право на 2 џ 2 минута искључења и опет те на крају замијени саиграч. У кошарци имаш право на пет личних грашака али те замијени колега, а у фудбалу можеш послије само једног прекршаја напустити игру, али ту те нико не мијења.
Индивидуални спортови су посебна прича, мала повреда, прехлада и испадаш из форме, нема резерве да настави где си ти стао. Све ово указује на комплексност сваког спорта и специфичне захтјеве. Не желим процјењивати спорт по “тежини”, поштујем свачији напор и борбу да се докаже и знам колико је тешко бити најбољи у нечему, макар то било и 'пљување у даљ'”.
Колико често се дешавају промјене у методологији. Није сигурно иста припрема врхунског спортисте данас и прије пет, десет, тридесет година?
"Опет исти одговор: и много и мало… Постоје ствари које сваки дан доносе нешто ново, али постоје и безвременске вриједности. Много се отишло у биохемијским анализама, у генетским тестирањима, у методама опоравка, у праћењу оптерећења на тренингу или утакмицама... Све нам то помаже да боље програмирамо тренинг. Али развој снаге не иде без бенча или чучња, развој брзине не иде без понављања спринтева… Постоје сада многе нове ствари попут “Функционалног тренинга”, “Проприоцептивног тренинга”, “ДНС” тренинга и осталог, али то је само козметика, помоћни алат, озбиљан развојни тренинг је исти задњих 50 година…
Е сад, врхунски спортиста је категорија за себе. Већина врхунских спортиста је ту гдје је захваљујући вјештини коју посједују, а мање својој спремности. Што показује и доста научних радова на ту тему објављених у скорије вријеме. У лопташким спортовима вјештина је пресудна, наравно уз одговарајућу физичку припремљеност. Ко ће побиједити ако су сви исто припремљени? Онај који је вјештији."
Врхунски спортисти играју у најбољим клубовима, најбољи клубови играју и међународна такмичења и онда је то заједно са домаћом лигом јако много утакмица, и до три неђељно. Па како онда да тренирају кад имају само утакмице и дуга путовања?
"Истина је да су врхунски спортисти Overskiled (врхунска вјештина) анд Undertrained (подтренирани) јер немају времена за тренинг! Једноставно су ушли у машину и ту заиста има мало простора за тренинг. Није тајна да најбољи играчи НБА лиге имају и до десет људи у свом приватном стручном штабу који воде рачуна о њиховим перформансама. Најбољи фудбалери су мало скромнији “само” шест-седам људи… Све је то отишло јако далеко јер је у игри огроман новац."
Некада давно, када је био тренер пионира Жељезничара, Амару Осиму је прослављени отац Ивица сугерирао да дјеци која немају потенцијал "за трчати" одмах каже да се престану бавити фудбалом, да их се не "завлачи". Може ли се заиста већ у том периоду одредити максимум колико неко може физички бити спреман?
"Постоји велика разлика у ХРОНОЛОШКОЈ старости и БИОЛОШКОЈ старости, та разлика је највећа у предпубертету и почетку пубертета. Ђеца од 12-16 година старости могу се јако много разликовати и селектирати ђецу у том узрасту је врло тешко. Неко дијете је ушло у пубертет и физички одскаче од другог дјетета који ће сазријевање започети за годину или двије. Та физичка надмоћ је привремена и ако не дозволимо свима да тренирају на исти начин онда лично вршимо селекцију и утичемо на каријере, а ту можемо јако погрешити. Мој лични критеријум за селекцију би био СТРАСТ и ТРЕНАБИЛНОСТ. То значи колико је неко посвећен и жели те колико је способан акцептирати тренинг. На жалост за процјену тога нико није измислио тест и то је једно од подручја које захтијева “тренерско око”, односно онај квалитет који посједују врхунски тренери."
Сјећате ли се периода у РК Босни и како гледате на то вријеме? Ко вам је од спортиста остао у посебном сјећању?
"Наравно да се сјећам. И сјећам се само лијепих ствари, оне “мање лијепе” ми некако саме по себи изблиједе. Био је то доста тежак период за мене, прво дуже одвајање од породице. Са друге стране период пун доказивања и изазова који су дефинисали мој професионални пут. И сада сам ту гђе сам, можда на врхунцу који ова професија може досегнути.
Не вјерујем у случајности и знам да све има неки свој развојни пут. Знам да је РК Босна један од степеника који сам морао савладати. Познанство са дивним људима који су ме лијепо прихватил, живот у једном посебном граду који има душу… Дефинитивно је Сарајево град који увијек желим посјетити.
Знам да ћу сада погрешити јер ћу, из једне екипе која је била састављена углавном од неафирмисаних играча жељних напредовања и успјеха, који су радили жестоко и давали се без резерве, издвојити два играча. То су Петар Каписода који је био врхунски професионалац и спортиста. На самом крају каријере тренирао је као да никада ништа није освојио и као да се тек спрема за врхунска ђела. Други је Дамир Доборац који ме је фасцинирао својом посвећеношћу и жељом. И извинит ћу се одмах свима које нисам поменуо јер морао бих онда написати имена скоро свих играча."
Гдје Вам је био највећи изазов радити? Гдје је било најљепше?
"Мој професионални пут некако увијек има узлазну линију, барем ја то тако доживљавам или стварно имам ту срећу. Сваки наредни посао је тежи, захтјевнији и пун борбе за доказивањем и опстанком. Тако да сада радим најзахтјевнији и најтежи посао, а опет најљепши посао на свијету. Неријетко ми радни дан траје 12 сати. И како би један мој пријатељ рекао: “Радити осам сати дневно у нашем послу је за преживљавање, све преко тога је доказивање и напредовање”.
Прије РК Босне сам радио у Египту. Послије Босне сам радио у Бахреину, Француској, Македонији, Ирану, Мађарској и сада у Шпанији. Све има своје лијепе стране, али признајем да је овде у Виторији-Гастеиз ипак најљепше."
У Алавесу игра и млада бх. нада Ермедин Демировић. По Вашој оцјени може ли се од њега очекивати респектабилна каријера. Какве су му могућности?
"То је питање за неког фудбалског стручњака а не за мене. Оно што ја могу рећи је да се ради о изузетном потенцијалу. Поседује одличне физичке предиспозиције које сваки дан покушавамо додатно унапредити. Снажан је и брз. Као што сам рекао, овђе млади играчи додатно раде сваки дан и он спада у ту категорију. А најважније је да препознајем ону глад за побједом и успјехом. Фокусиран је на свој посао и жели напредовати. За сваког тренера материјал какав се само пожељети може."
Шта препоручујете онима који заврше активну спортску каријеру, како одржавати форму да срце не атрофира, а шта рекреативцима да би очували здравље?
"Мислим да могу дати једноставан и практичан савјет, поучен властитим грешкама. Два су екстрема, једни су толико засићени спортом да једноставно апстинирају од физичке активности, а други покушавају бити оно што су некад били. Први се врло брзо угоје и касније почињу кардиоваскуларни проблеми, висок притисак, срчане аритмије, метаболички поремећаји… А други заборављају на природне процесе и да тијело стари, али се толико труде на тренингу да почињу да се поврјеђују, пуцају тетиве, мишићи…
Мој савјет је умереност и шаренило. Свега помало, али редовно. И обавезно нека потраже савјет стручних људи. Ако си био добар спортиста не значи да ћеш бити добар тренер. А најтеже је бити тренер сам себи. У спорту сам по цијели дан и сам тражим неки вид релаксације. У шали често кажем да су ту спортисти помало хендикепирани. Људи изван спорта своју антистрес терапију траже и са успјехом је добију бавећи се рекреативно спортом. А гђе ми из спорта да тражимо такву терапију? Натјерам се, урадим тренинг и уживам у оно мало хормона среће до сљедећег тренинга."
